Želim, želim... znanja i osećanja koja će spasiti svet

Radovi Daliborke Đurić svojevrsne su priče, molitve i želje, koje umetnica iskazuje tehnikama ručnog rada (kilt i vez), tako što manje komade tkanina prošiva i spaja kreirajući veću formu, kojoj pridodaje material u slojevima (vatiranu sredinu i naličje), što sve zajedno porubljuje u konačnu tekstilnu celinu.

Inicirani ručnim/umetničkim radovima Aminah Robinson, Faith Ringgold i Harriet Powers, koje karakteriše bogatstvo teksture i kolorita, predstavljeni ručno vezeni kiltovi inspirisani su tradicijom negovanja primitivne umetnosti prošlosti. Vez je star koliko i sama tkanina, a tehnika ručnog rada sa koncem i tekstilom (kojom žene pričaju svoje priče), univerzalna je i povezuje ceo svet, jer se može prepoznati u mnogim civilizacijima.

Osim što svojom formom i načinom izrade evociraju narodnu (naivnu) umetnost, dela Daliborke Đurić, zasnivaju se kompoziciono i tematski na ostvarenjima kinematografske umetnosti, kao što su filmovi Vudija Alena. U svojim filmovima, Vudi Alen postavlja pitanja slučajnim prolaznicima, komentariše njihove odgovore na kominačan način, upotrebljava podeljen filmski kadar, animirane sekvence, flešbekove (kao i flešbekove unutar flešbekova), scene u kojima se telo/misli udvajaj… Predstavljajući kritiku savremenog društva, filmovi-komedije Vudija Alena analitički prikazuju savremene probleme međuljudskih odnosa, s posebnim osvrtom na komunikaciju između muškaraca i žena, koji su zaljubljeni ili ostavljeni.

Prenoseći svoja razmišljanja, umetnica slikarski veze priče, trudeći se da likovno istakne lepotu, rukom izvedene nepravilnosti, što je u suprotnosti sa danas opšteprihvaćenim digitalno standardizovnaim pojavama. Ručni vez i kilt simbolički označavaju meditativna stanja duha i tela, pošto traže strpljivost izvođenja manuelnog procesa (koje ima svoje vremensko trajanje), kao i čulnost što se izražava kroz pokrete i dodire ruke i materijala. Niti konca označavaju mek materijal-međustanje koje se nalazi između čvrstine kristalne strukture i nematerijalne fluidnosti protoka/zračenja enegije. U muzeju, na ostrvu Gospe od Škrjela, čuva se goblen, u koji su, pored srebrnih i zlatnih niti, upletene i vlasi kose, žene koja ga je vezla. U iščekivanju povratka svoga muža, upućujući molitve/želje da se on što pre vrati, vezilja je goblen radila 25 godina.

Posvećen nadi za ponovni ljubavni susret, ovaj vez kao i pojedini filmovi Vudija Alena, govore o prekinutoj ljubavi između dvoje ljudi i njihovoj nemogućnosti da je ponovo nastave. Ne čuju se svadbena zvona i ne postoji srećan završetak – to je ono što spomenutom goblenu i filmovima daje ubod pokrstice. Šta je pošlo naopako? Zašto se romansa završila? Nema odgovora na ova pitanja. Ostaje samo dirljivo ispričana priča.

Ubrzan tempo života, koji prati smenjivanje tehničkih inovacija, utiče na to da i ljubav poprimi kratkotrajan, prolazan oblik postojanja. Bliski partner ne mora nužno biti zamenjen drugom osobom, njegovo mesto može zauzeti i novi, tehnološki izum – očigledno je da smo za neka dostignuća visoke tehnologije emocionalno vezani kao za nama draga bića.

Tako su molitve koje su trajale satima, danima, mesecima, godinama, utkane u umetnička dela, koja su postala kratkotrajne želje, koje još brže smenjuju žudnje za nečim novim. Šta to savremeni svet želi? Čemu se danas većina ljudi moli? Neko želi računar Mac Pro, neko 3D printer, neko šivaću mašinu Bernina 580... Postali smo zavisnici tehničkih dostignuća, žudeći da posedujemo najnovije digitalne uređaje i aparate.

Međutim, želja-molitva može da bude usmerena i ka drugačijim životnim vrednovanjima. Pitajući se čemu teži savremena žena, u radovima Dobar dan! Molim Vas upoznajte moje Anime i Pipi zauvek, umetnica Daliborka Đurić razmatra vrednost sadašnjeg ženskog postojanja. Jedno je sigurno, žena je miljama udaljena od Pipi, sitne i krhke, ali, sa druge strane, snažne i neustrašive devojčice. Iako smo nekada, kao male sanjale da ćemo biti kao Pipi, vreme je da preispitamo u šta smo se odrastanjem pretvorile.

Da li smo, možda, postale kuvarice, koje kupuju preskupe knjige o kuvanju autora Olivera, Džejmi Olivera, najpoznatijeg kuvara, koji preko TV ekrana propagira organsku i zdravu ishranu? Dok se propitujemo šta je organska hrana i kako se ona konzumirala u prošlosti, zaboravljamo da ishrana predstavlja obred, koji uz zdrave, organske namirnice (prirodno proizvedene u bašti), čini i okupljena porodica koja ih međusobno deli za trpezom. Ishrana nije samo briga o zdravlju tela i količini kalorija koje u njega unosimo – to su i obroci ljubavi koje delimo sa našim bližnjima.

Fenomen da digitalno doba paradoksalno kvari i poboljšava našu ishranu, karakteristika je sadašnjeg života, u kome teško da možemo izbeći nametnute vrednosti i nova društvena merila. Vidimo se u parkiću jedan je od primera naših strahova da ćemo biti izopšteni iz društva, ako ne budemo provodili više vremena u virtulenoj nego u prirodnoj realnosti.

Pozivanje na vrednosti koje smo poznavali, po kojima smo živeli i koje smo poštovali, ali usput zaboravili, prisutno je u delu Anni Holl forever, koje je inspirisano filmom Vudija Alena Anni Holl. Snimljen 1977. godine, ova romantična komedija, značajna je ne samo po tome što je osvojila četiri Oskara (uključujuči i onaj za najbolji film), već i što je obeležila kraj zlatnih godina američkog filma, posle koga je usledilo doba komercijalnih filmova.

Nastao kao dramatizacija autorove ljubavne romanse, ovaj film kroz lik Alvy Singer (koga glumi Woody Allen), autobiografski prikazuje njegov odnos sa mladom pevačicom Annie Hall (koju tumači Diane Keaton). Iako se zapravo radi o filmu, Dajan Kiton je glumila samu sebe (nosila je svoju odeću) i u vreme snimanja filma bila je u vezi sa Vudi Alenom. Tako da film, na neki način, prikazuje životnu realnost posvećenu prošlim vremenima, kada su Dajan Kiton i Vudi Alen bili zajedno. Iako komplementarno različiti, oba (filmska) lika neodoljivo su zabavni, neobični i komični.

Dok je Alvy Singer (Woody Allen) cinični pesimista opsednut smrću, što saznajemo iz njegovog monologa u početnoj sekvenci filma: ''Postoji jedan stari vic: Dve starije žene nalaze se u restoranu na Katskil planini... i jedna od njih kaže: 'Ovde je hrana očajna' A druga na to kaže: 'Da, znam. I tako su male porcije.' Ovo oslikava suštinu mog viđenja života... prepun samoće i bola i patnje i nesreće... i sve se prebrzo završi...'';

Dotle je Annie Hall (Diane Keaton) njegova sušta suprotnost – vedrog, slobodnog duha, koja, na kraju filma, slavi ljubav, pevajući o prošlosti u kojoj se ona dogodila: ''Izgleda kao u dobra, stara vremena, pored mene si, šetamo zajedno… i još uvek osećam uzbuđenje, samo da te imam u zagrljaju… još uvek osećam uzbuđenje, to je bio dan kada sam te upoznala… ostvarujemo sve snove… radimo stvari koje smo navikli raditi… izgleda kao u stara, dobra vremena… ovde sa tobom…''

Oživljavajući zaboravljene vrednosti prošlosti, koristeći samo iglu i konac, Daliborka Đurić posvećeno i predano kreira umetnička dela – vezeni kiltovi posmatračima ne upućuju neku određenu kritiku, već pre žele da javnost podsete i opomenu, slično slici Pola Gogena Odakle dolazimo? Šta smo? Gde idemo?

Stoga rad Znanje će spasiti svet... predstavlja utopijsku ideju umetnice... njenu iskru nade... i vere... u znanja i osećanja, koja će spasiti ljudski rod od samouništenja...

mr Olivera Erić